Dobar dan...
...moje je ime Sofija i dolazim iz Beograda. Beograd...kako to glupo zvuči za nas rođene baš u njemu. Nit je beo, nit je grad. Jedna obična siva, nazovi masa, koznačega i koga. Činjenica je da veći deo stanovnika Beograda ne čine upravo rođeni Beograđani već došljaci. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv došljaka, ali...mnogo ih je...
...nekada davno, u zemlji snova, taj divni grad zvao se Singidunum. I mislim da mu baš pristaje. Sulejman veličanstveni, Dok lišće pada i Turski urlici zamenili su Branka kockicu, kolariću paniću, Opstanak i sve one divne emisije zbog kojih sam se nekada davno budila ranom zorom, nedeljom izjutra u jednom nekada Belom Beogradu...
...pamtim jednu nedelju..miris čorbice od pečuraka iz kesice, maminu zlatno plavu kosu koja iskričavo sija na jutarnjem suncu, a na prvom programu Fliper. Čoveče, to su bili dani...
...sećam je se kao kroz maglu...sećam se dva mala mladeža na levom ramenu, sećam se velike plišane crne suknje sa širokim gumenim pojasom. Sećam se i bunde, crne duge. Grlila me je kao malo meče, na Zelenom vencu, dok smo čekale 75-icu na -10, vraćajući se sa pijace sa kesom punom zelenih banana... sećam se kao kroz maglu...
...i sećam se kako me je vodila kod Trovača na kolače, ja bih skoro uvek naručivala srneća leđa, a ona sladoled od lešnika. Ponekad bi mogao da prođe i po koji indijaner ili princes krofna u obliku đevreka. Bila je tolika da sam je mogla na ruku staviti baš kao narukvicu...
...i onda kada se razbolela i kada je ležala u bolnici u Sremskoj Mitrovici nakon operacije, jedino što je tražila bile su princes krofne od Trovača. A meni je bilo teško, teško da joj objašnjavam po ko zna koji put da su ga zatvorili, da su tokom demonstracija totalno demolirali tu malu poslastičarnicu kod Studentskog grada...a stalno je nas decu čašćavao kolačima.
Sećam se, kao kroz maglu, kako nisam smela da zaspim dok se ne sklupčam u njenom krilu, dok joj ne legnem na rame. I znala je tako noćima da leži budna dok joj je ruka trnula sva u žmarcima, samo mene da ne probudi. Nekada sam se samo pravila da spavam dok sam u tišini osluškivala otkucaje njenog srca, kao da je kucalo moje ime, So-nja, So-nja...tako me je mama zvala. Moja mama...
... i nekako, kao kroz maglu sećam se svega i svačega, pamtim prćast nos, braon bademaste oči, pune usne, pamtim baš svaki detalj...i pokušavam da sklopim celu sliku...ali uzalud. Kad god sklopim oči, vidim lik mršave žene u bolničkoj postelji...
...kako to da bolje pamtim par tih glupih i odvratnih meseci, kako to da pamtim baš svaki uzdah te glupe večeri pre nego što je oči sklopila, kako to da pamtim taj poslednji pogled, kako to da se gorčina pamti, a sve ono slatko nestaje u trenu, kako to...
Beograd nije više ono što je bio. Od malena provodim u njemu dosta svog vremena i sećam se kako je nekad izgledao. Deda me je vodio u sve one prelepe skrivene kutke. Danas je to sasvim drugačije mesto, možda ga zato i posećujem veoma retko, tek kad imam potrebu koja ne može da čeka ili kad se dosta toga nakupi.
Autor biljana — 09 Mar 2012, 08:30